Priče

Nenad Joldeski (1986- Struga) diplomirao je na državnom univerzitetu ekonomskog fakulteta, smer E-Biznis. Magistrirao je na Katedri za Opštu i komparativnu književnost na državnom Filološkom fakultetut  sa temom “Intertekstualna ironija u savremenoj i postmodernoj priči”.

 

Jedan je od osnivača grupe Wezdensky – otvoreno art udruženje, koje je do sada organizovalo sledeće projekte:

-          Ajnštajnovi snovi – Alena Lajtamna,

-          Insomnia -  Dimitrija Duracovskog

-          Starica – Daniela Harmsa, pozorišna adaptacija po istoimenoj priči.

Jedan je od osnivača INKA (Inicijative za nezavisni kulturni aktivizam), formirana 2013 godine kao jedan od organizatora festivala za procesiranje kulture DRIMON.

Autor je prvonagrađene knjige na konkursu NOVI (2009) “Muk Enhalona” – zbirka priča pisanih na struškom dijalektu i slengu. Njegova druga zbirka priča je naslovljena“Svako svojim jezerom”. Dobitnik je nagrade za kratak jednominutni film na skopskom festivalu  2010 godine. Urednik je zbirke priča posvećenih Nikoli Nezlobenskom.

 

 

 

Katica Ćulavkova  (kontakt- Email: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je vidjeli. )

Recenzija za priče Nenada Joldeskog

 

Priče “Magla” i “Vatra” makedonskog pisca Nenada Joldeskog (1986) objavljene su u njegovoj zbirci priča “Svako  svojim jezerom”, u izdanju Templuma iz  Skoplja, 2012. Ova je zbirka komponovana od 14 kratkih fikcija, koje se temelje na kanonu urbanog toposa, koji je naratizovan preko trauma savremenih deoba sveta (balkanizacije, makedonizacije) projektovani u dvojnoj perspektivi, neizvesnosti identiteta subjekta, onog naratora, autora i samoga lika. Taj dualizam prenosi se i na nivo diskurzivnog identiteta, kada izmišljeni, snevani i realni svet zamenjuju svoja mesta. Identitet je diskretan, dinamičan, pokretan, mimkrijski, nedostupan, šifrovan, ali ipak prisutan na nivou psihološke percepcije i komunikacije. U nekim pričama doveden je u pitanje identitet prostora, u drugim se pre svega  dovodi u  pitanje identitet vremena  i subjekta. Zapravo sam naslov sugeriše tu podvojenost identiteta, svet je takav kakav se nama čini, kakav ga mi doživljvamo (od relativiteta do haosa). Ali i pored toga,  na određeni način sam čitataoc je ubeđem da komunicira normalno sa identitetom sabića, da zna šta se zbiva u (svetu ) priči. To osećanje intimnosti na relaciji priča – čitaoc, stvara jedan  komunikacijski prostor  razumevanja i zadovljstva. Što sa svoje strane izaziva efekat katarse, na određenu oslobođenost ispred i od samih stega višaka šifrovanja sveta, zaboravljenih posavordova, tako što napor da se stigne do samoga sebe  izrodi plodove.

Priča “Vatra” je egzemplarna za nestabilnost identiteta  i potrebe da se on podeli na narativne i na stvarne  događaje, pri čemu fikcija balansira disproporcije na relaciji istina – laž,  stvarnost – fantazija…U ovom istom krugu priča podredila bih i kratke fikcije “Moj otac, časovnik i kratka priča” i “Moja mama,poplava i kratka priča”. Tenzične, dramatične, melanholične, ironične priče u kojima egzistencijalni i identitetski ponori se nadomeštaju prećutanim tesktom pisca, sa pažljivim čuvanjem misterije, sa zaštitom na pravo na misteriju kao pravo stvaralačke slobode i pravo na slobodno odsustvo/postojanje.

Priča “Magla” je intertekstualna i metatekstulana projekcija  preklapanja sna i jave, literature i života, metafizike i (uslovno) politike. Fascinira moć autora  da ugradi emotivno sećanje u racionalizovanom tekstu same priče što se može konstatovati u pričama markiranih evokacijom figura Deke, Oca i Majke.

Nenad Joldeski je talentovan, avangardni pisac, vrlo vešt u pomeranju limita kraktih narativnih diskursa, u poigravanju sa tekstom, intertesktom i metatekstom, u osvešćavanju nesvesnoga i u pijetetu ka nesvesnim sadržinama Senke, tako što su njegove priče jedno novo estesko i smislovno iskušenje u savremenoj makedonskoj prozi.  Njegovi se izvori mogu naslutiti, ali ih on prevazilazi i formira jedan posebni narativni kanon u kome čuđenje, revolt i otpor ne prerastaju u maniristički kliše, već kreiraju jedan humani i senzibilan narativni ambijenat. I tačno za taj ambijenat se vezuje čitaoc još pre no što si prizna da se preda njim nalazi jedna nova narativna paradigma.

To je razlog što smatram da je predstavljanje priča Nenada Joldeskog  na druge jezike, uključujući svakako i srpski, crnogorski i u druga južnoslovenska i kulturna jezička područja, jedan pravi urednički pogodak.

***

 

Nenad Joldeski

V A T R A

Mom ocu i svima onima koji mi poveruju

 

Leto što je nastupilo otkako je preminuo moj deka, u mom ocu se stvorio vatreni bunar. Crveni ponor za koga je tvrdio da mu usijava i topi dušu, izbijao mu je iz očiju bacajući iskre iz užarenih beonjača. Vatra se nije mogla ugasti ničim; u mom ocu se rađalo nešto novo, jednovremeno dok je jedno sunce zalazilo, a drugo, još toplije i opasnije od prethodnog, dizalo se i bez razlike što su doktori ili nauka tvrdili suprotno i puni skepse prosipali vodu i pepeo na žar njegove duše, u njemu je vatra i dalje tinjala.

Sećao se mladosti, oblačio je moju mamu u odeću koja je već odavno bila mala, a ona, ne hoteći da se surpostavi njegovoj ludosti, slušala ga je kao malo dete. Svi smo znali da će užareni ponor što se rodio u njemu, snažan i apokaliptičan, trajati kratko, ali niko se nije usuđivao da predvidi ožiljke što će on ostavljati.

Otac je počeo sve ređe da izlazi iz kuće, a kada bi izašao, prikrivao se iza seni kuća i kao neko priviđenje se probijao po marginama kako ga niko ne bi primetio. Gledao sam ga kako preleće ispod streha, vukući za sobom stari kišobran nasleđen od deke, kako levitira po krovovima. Ponekad bi zaronio u crnu reku i nije ga satima bilo, da bi na kraju izašao iz nje, suv i snuren. Noćima je gledao lunu mešajući je sa svojim neprijateljem, sa okom univerzuma koje se lagano i tajanstveno provlačilo kroz njegove razgovore, ostavljajući na patosu pepeo – tragove po kojima se zorom vraćao. Okupani  znojem ujutru smo hladno gledali  njegov nemir i svi smo se nadali da će uskoro leto završiti, a da će ga jesenja stihija vratiti nazad u krug postojanja.

Ali kada je jesen  pristigla, otac je produžio da se vrti po kući i samo se ponekad zaustavljao u podrumu, sve do trena kada bi ga ti hladni i mračni prostori ne bi podsetili na deku. Tada je počinjao da se žali da ga bole pete. Kada je hodao, za sobom je ostvaljao crne tragove na patosu tvrdeći da se sve u njemu pretvara u uglaj i pepeo. Majka je merila korake, duvala mu u vrat, služila ga hladnim pivom, ali ništa to nije pomoglo. Jednoga dana, verovatno gledajući u nas i svoje bespomoćno stanje, je nestao.

Sledećih dana hladni i sivi, razbacali su ostatke naše kuće, ostavljajući nama sve manje prostora za život. Temelji su počeli da popuštaju, zidovi su gubili boje, toplota je nestala i sada po uglovima su se skupljala samo minula sećanja, mirisi i osmesi tog neobičnog prestigjatora. Sa bratom smo ga tražili  posvud i kao podivljali šetali kroz  bledu svetlost dana koji se sve više kratio, nadajući se da ćemo ipak jednoga dana naići na neki njegov trag. I baš kada nam se činilo da će se sve raspasti i da će se naši trošni životi utopiti u njegovo odsustvo i nestati u ostatcima, tako čudnovato se u naš dom vratila toplota. Danima smo sedeli obešeni kraj prozora i gledali u led što se nahvatao po ulicama, kako puni asfaltne ambise u gradu, nadajući se da je to neki predznak njegovoga povratka.

Otac se vratio sa prvim snegom, kasno u  januaru, na dan njegovo pedesetiosmog rođendana, manji, sitniji i sav promrznut. Vatreni bunar, tvrdio je, zakopan je u snegu pa se sada ispod snežnog pokrivača  krije sve što može da se izjednači  sa njegovim dotadašnjim životom. Pokušavao je da se seti prošlih meseca, da istopi sneg bacajući so preko njega, ali su njegovi pokušaji propadali u ponor od reči gubeći nesrećno podlogu. I nikako nije mogao da se seti šta mu se to desilo  u vreme dok ga nije bilo.

Otac je danima kopao po lavirintma svoga sećanja, čistio snegove  i lomio led po promrzlim trotoarima, ispod kojih je sada bledo titrala sva toplota i mir njegovih nekadašnjih uspomena. Nalazio je mačka i krao mu meso, budio ga iz dubog sna i osvajao njegov prostor, postavljao mu svoje zakone, svoju jurisdikciju, kako bi na kraju meditirao o toploti verujući da mačke uvek traže najtoplije mesto u kući. Ponesen i sasvim tiho, govorio je da odlazi u šetnju , ali umesto toga, verujući da ga niko ne vidi, smanjio bi se i upadao u porodične albume. I samo tada, zaglavljen između fotografija, budno je snevao baštu moga dede, staro drveće iz kojih je nekada teko med, mamu u mladalačkom zanosu kako jastukom krije lice u maloj hladnoj sobi u Skoplju…Stotinu munjevitih momenata razloženih u sitne decimale, pravo na još jedan dan, konto života proračunato po nekim drugim zakonitostima. Samo u tim kratkim trenutcima njegovi su poljuljani svetovi dobijali svu svoju stabilnost, bojili su se, levitirali u bestežinskom stanju i kao u nevinoj detinjoj fantaziji, u mehurima od sapunice dizali ga negde nagore. Ali mehuri su brzo umirali u vazduhu od uspomena, fotografije su bledile i sve se raspadalo  u milione trivijalnih detalja koji su oca vraćali nazad u dnevni boravak, nazad u njegove hladne lavirinte. Tužno se okretao po sobi umotan u paučine prošlosti i lepljive iluzije uspomena. Nervozno je s’ lica čistio lepljive niti od onoga Tada, a pored nas je prolazio kao da  ne postojimo, smatrajući nas priviđenjima, ili porez na dodatu vrednost na ceni svoga života.

Jednog dana rešio je da prestane da se muči bolesnim šetnjama po albumima, zatvorio se u svoj stari ured i konačno među fasciklama našao svoj mir. U maloj sobici pravio je kultove od inventara, a u bilansima stanja uspeha gledao jednakost između broja i slova, znaka i novo označenog. Kontrolisao je stare računvodstvene račune i tvrdio da u broju vidi oportunitetni trošak priče, tajne šifre koje bi mogle da se dekodiraju u rečenice.

Sanjao je nove proračune, nove narativne izveštaje koji su bili njegova davljenička slam, zadnji kontakt sa prošlošću. Bleda je sećanja lažno razmnožavao sa slobodnim asocijacijama izveštaja, a zatim u rastvoru od fikcije i poljuljanoga sećanja, novu laž svog života je potajno  ubrizgavao u žarište koje  je pokriveno belinom ležalo ugašeno u podrumu njegove duše. Pisao je, i kako  su se povećavale priče za njega, tako se on umanjivao, topio se i pretvarao u zapise.

Danima smo sa mamom i bratom posmatrali njegov ured  i svedočili o prisustvu njegove seni iznad prozora, gledali kako zalazi u zoru i kako vaskresava noću, i kako se iz dana u dan sve više umanjuje, dok od nje nije ostala samo jedna bleda fleka na prozoru, poslednji dokaz o mom ocu, o njegovom potpisu, trag od užasnog žara na njegovom psolednjem toplom licu.

M A G L A

Skoplje, korigovani diskurs

 

Napolju pada sitna kiša. Jedna polovina grada je pod vodom, a druga ranjena pluta po gradskom jezeru. Jedna ptica udara u poluotvorenu roletnu. Za danas , treća. Pokraj  mene se nalazi pozajmljena  knjiga  o Brojgelu. Prisećam se “Iakorovog Pada”. Neobično, ali ne mogu da spomenem sebi Brojgela, a da  mi se uvek kao asocijalicija ne zakači i Vilijams:

„ According to Brueghel

when Icarus fell

it was spring. “

Tražim sliku unutra. Nema je. Mesto nje,  gledam u “Lovca u snegu”, Možda je ovo deseti put kako je slučajno gledam. Nekoliko puta sa Olivijom, nekoliko puta sam. Počinjem da verujem da mi najvaljuje nešto apokaliptično. Možda zimu!Sve jedno….

Kiša prestaje. Izlazim napolje. Grad, prekriven tamnim oblacima, šeta svoje seni po nemim magljivim bulevarima. Miriše na zimu. Hladan sverni vetar odbija se o zgrade. Na rubovima trotoara hitro se hvata led.

Izlazim na ulicu koja se strmo spušta ka srcu grada. Nisam sasvim siguran kuda će me ovaj put odvesti. Osećam kroz teške draperije od smoga i magle kako sam sleđen od umornih i gladnih pasa. Drhtim od straha i stajem u mesto. Psi me kroz maglu ne primećuju pa me mimoilaze. Primećujem kako ih slede  tri lovca sa puškama. Preko neba preleću gavranovi. Ljudi ciljaju u njih i ispucavaju nekoliko metaka. Jedan od metaka probija staklo. Na zemlju ne pada ništa. Za sreću, mene nisu primetili. Odlučim da produžim kroz gustu maglu i da se sakrijem  negde bezbednije. Dolazim do najbližeg dućana gde se pritajim. Kroz izlog vidim kako se vojnici i pregladneli psi gube  kroz maglu. Prodavac leži mrtav. Hitro se vraćam u svoj dom.

Jedan gavran sigurno izgubljen kroz gustu maglu, udara u prozor i skoro polumrtav lomi staklo ulećući u sobu. Belina počinje da ispunjava unturašnjost prostora. Na gravranovoj nozi primetime poruku.

Nemoj izlaziti napolje, sanjam lovce, zadovoljavuju glad, prevazilaze

poraz….                                                                                     Olivija

Zaključavam vrata. Brojgelova knjiga još uvek stoji na stolu. U sobi se useljavaju gavranovi. Pravim čaj i udobno se smeštam u fotelju. Sretan sam što sam živ. Čekam da se probudi.

***

Izbor i  prevod sa makedonskog na

srpski jezik

Biljana Biljanovska