U ime oca

na bosanski preveo Ahmed Burić

 

u ime oca

ovako počinje: moj ćale, moj stari, moj otac, taj što je napravio mene i još neke druge je odličan šofer.

stiže 1992. godina. spavam u nekadašnjem bračnom krevetu svojih staraca. zajedno s mamom. ne znam, zašto je tako, ali tako je. tamna je noć, onakva noč zbog koje malena djeca zaspu. zatim se otvore vrata i uđe on. čini mi se da još uvijek spavam. mama i ćale se počnu podbadati i sad više ne spavam. ali, ne smijem pokazati da se nešto promijenilo. jer u zraku je nešto čudno, nešto što još ne poznajem, zato moram biti skroz mirna, sasvim kao kamen, sasvim kao da me nema. započnu neke kretnje, krevet se trese, ali ja sam još uvijek mirna, ja još uvijek ne postojim. mama stenje, ćale ne stenje. i tako neko vrijeme. dok ćale ne ustane i ode u banju i mama brzo za njim: »jesi se to kod nje naučio?!« voda teče. voda teče. čujem ćaleta, koji odšeta. moj ćale uvijek odšeta. zatim je tu još samo mamino disanje, što se polako umiruje, i onda opet mrak. ali veći nego prije njegovog dolaska. takav mrak, zbog kojeg malena djeca više ne mogu zaspati.

možda je još uvijek ista godina, možda neka kasnije, ne sjećam se i nije važno. mala sam. »nemoj da me zoveš, kad sam kod kuće,« kaže mi ćale. kad moj ćale kaže »kuća«, on misli na svoj novi dom. s novom ženom i dvoje još manje djece. »tvoja mati je kurva,« kaže mi ćale. moj ćale me ponekad povede sobom na izlet, ja sam njegova tajna afera za vrijeme posla, vozimo se unaokolo i smijemo se, kad se krevelji i pokazuje kako moja mama vozi auto. moja mama je izrazito loš šofer. »tvoja mati je kurva,« kaže mi ćale.

»znam ja, zakaj boš ostavila posao,« preko telefona mi kaže ćale. »ti ne možeš da prihvatiš, da ti neko komanduje.« »ali, tata, kad sam nesrečna,« kažem mu. »ti samo misliš, da si nesrečna,« kaže on. »dođi ti kod mene kući, sve ćemo mi to srediti.« kad moj ćale kaže »srediti«, razmišlja, kako bi me izmijenio, da više ne budem naopako, nego pravilno. »moja žena će ti skuvati kafu,« mi kaže. kad moj ćale razmišlja o meni, ne vidi upitnike, nego samo jedan uzvičnik. ponekad se našali i kaže: »sve je to samo život, ko ga jebe.«

moj ćale je odličan šofer.

 

 

posttraumatski stresni sindrom

djed je na minu stao tek nakon drugog svjetskog rata. tek nakon ozne. mina ga je čekala kući, kad je otvorio vrata prostora koji se nije slagao s kasarnama i sobama za ispitivanje. gdje da u kućicu, napravljenu za previjanje beba spremi svoje učešće u izvođenju zla?

dugo godina je dobivao uputstva. recimo, dokrajči muža žene s kojom spava naš nadređeni. takve stvari. i djed je to napravio, ne samo jednom, i ne samo dvaput. pitam se, koliko nedužnih je poslao na odstrel i time odredio njihove priče, a posljedično i svoju i onda sinovljevu i onda još i moju, jer, kako kažem, djeda je mina čekala kući. niko ne kroji tuđe sudbine a da time ne utječe na svoju vlastitu. kao da su njegove ruke koje drhte pri izvršenju naređenja najavljivale nekakvu unutrašnju eksploziju, koja se tek treba dogoditi. 

jednoga dana je, naime, pobjegao, ostavio vojnu uniformu, došao kući, legao u toplu postelju  pored svoje žene i u trenutku kad su se njena tijela ispreplela, shvatio: odsad pa nadalje može izdržati sve što mu život donese, osim ljepote i nježnosti.

 

 

kako je ćale ostavljao mamu

 

ćale sjedi na rubu primaće – sa slušalicom stacionarnog iskrinog telefona na uhu – i leđima osigurava razgovor od mame, koja u kuhinji lupa posuđem.

ti ležiš ispod klupskog stolića u primaćoj i od detalja u drvetu stvaraš vlastito 'životinjsko carstvo'. onaj detalj lijevo je zebra u trku. sedmicu prije bio je tigar, ali danas je zebra. jer su zebre ljubaznije od tigrova. uzmeš zeleni flomaster i nacrtaš zebri dugi, kitnjasti rep.

mama stoji na prolazu između kuhinje i dnevne sobe, ledenim pogledom bulji u ćaleta, toliko ledenim da se temperatura u tren smanji za nekoliko stepeni, ali ćale to ne primjećuje, on nekako raznježeno gleda u svoju desnu papuču i šapuće u slušalicu.

»važi, doćiću,« kaže tiho i spusti.

»s kim si prićao?« zavrišti tvoja mama, koja još uvijek stoji na prolazu, sada već sva crvena u licu.

»šta te briga, s kim sam ja prićao,«  kaže ćale, ustane i krene odšetati.

tvoj ćale uvijek odšeta.

»jel ona tvoja kurva, je li?« prodere se mama i bijesno maše salvetom.

»pa koji kurac tebe briga ko ...«

mama padne po telefonu i pritisne tipku za ponovljeni poziv.

ćale se trzajem okrene, onda povuče telefon iz maminih ruku, ali mama ne popušta, zato je svom snagom odgurne, tako da je zabaci neka tri metra unazad. trenutak iza toga u zid odleti crveni iskrin telefon. skupa sa žicom.

»idi onda njoj,« drekne mama, napola plačnim glasom, »šta radiš tu?«

»idem,« mirno odgovori ćale, otvori vrata i svom snagom ih zalupi za sobom.

mama ide za njim niz stepenice. »prokleti kurvaru,«  dere se, »jesam li to zaslužila, a? to sam zaslužila!?«

ostavila je otvorena vrata. kod tvoje sestra na donjem spratu udara pearl jam. auto je upravo dovezao.

ležiš pod stolom i gledaš detalje na drvetu. malko pomisliš, onda uzmeš flomaster i nacrtaš zebri velike, crvene oči.

 

karma police*

u stvari, ne znam kada je počelo. svakako davno, prije nego sam došla na svijet. možda onda, kad se je djed vratio iz ozne i prvi put zagrlio flašu rakije, koju poslije nije popustio sve do smrti na početku jugoslovenskog rata. u svoj buci toga vremena djed je otišao tiho i nevidljivo, kao da je otišao u granap štrucu kruha. odmah dolazim. baka je ostala sama, kao što je bila sama od nekada, sada s pištoljem pod jastukom, »jer nikad ne znaš, ko bi mogao doći«. od dvojice sinov, koje je djed iza sebe ostavio, prvi se lupanjem provala pretvarao da mu džepovi nisu puni kamenja što ga vuku na dno, drugi je pobjegao direktno u armadu srpske vojske, gdje je možda našao boljeg oca.

o maminim se nema puno šta kazati. djed je bio nedodirljiva tvrđava ponosa, bakica krhka ženica. umrla je od rakove razjede, koju je uzrokovao njegov ponos. njihova kćer je od devete godine nadalje svaku večer sjedjela iza kuće i plakala od isrpljenosti i klela beskonačne hektare zemlje i mukanje krava u štali i odlazak majke što je samu ostavi. plakala je, sve dok nije postala nedodirljiva tvrđava ponosa, spartanska bojovnica hladnog pogleda, koju ništa više ne može slomiti.

ja, biće da je tu počelo. i u burnom tornadu se nastavilo, zaplitalo i povećavalo.

kad danas pipkam svoj umorni stomak, druge ljude i debljinu neplaćenih dugova, moja uloga mi je potpuno jasna. ja sam međučlan u dugom lancu životnih grešaka, koji će štafetu produžiti dalje.

da li bi uopće moglo biti drugačije?

_____________________

*radiohead, karma police