Литература као отпор према забораву

 

“Пеизија је можда прави начин

сами да опстанеме у лавиринту

а да не нађемо излаз“

К.Ћулавкова “ЖудњеПоетска реч (стр. 78)

 

 

 

У свом изванредном теоретском херменеутичко-литературном делу “Демон тумачења’, др. Катица Ћулавкова ће истаћи следеће:“Књижевност је отпор према забораву. Књижевност описује, записује и памти. Због тога је она претња за сваку идеологију која тежи да скроји или да ревидира историју према својим потребама и намерама, а не сагласно стварности, фактима и истине“. [1]

Мислим да је овај цитат више но илустративан како би истакли значај целокупног литаратурног стваралштва особито у годинама које су претходиле и које одсликавају нашу садашњост. То је и разлог што инсистирамо на свестранијој сарадњи наших литературних/књижевних стваралалца на подручјима некадашње Југославије, који су данас повучени у границама својих матичних република/домовина и стварају на својимм матерњим језицима.

Сем теорије, др.  Ћулавкова је једнако изванредан поетски стваралац и аутор више од десетак збирки поеизје. За све љубитеље поезије, одабрали смо петнаесетак песама из једне од њених компактнијих поетских збирки “Жудње- преступне песме“, стваране у периоду између краја 80 – и почетка 90 година прошлога века, које ће претходити периоду распадања Југославије и повлачења свих етничких и националних групација на територијама својих матичних Република/домовина, као прибежишта и места на коме треба да се створе услови за даљи независни живот и рад. Ова изванредна збирка стихова,укомпонована у шест складних циклуса који преко педесетак песама говоре о тематском јадру целе збирке, не штедећи нити у стилским фигурама, ниту у стањима којима је свака песма посебно и цела збирка свукупно била инспирисана. Небо, стварност, смрт, машта, реч или грех су само метафоре, или, асоцијалицје, алегорије којима се стварају слике којима нам ауторица збирке сугерише сва своја  стања – од Ероса до Танатоса, од Земље до Неба, од Земаљског до Надземљског, од Ласцивног до Сакралног. Представљајућу део песама из ове збирке, најавеићемо њену следећу нову зибрку поезије, која је већ у припреми и чека своје објављивање.

 

Краткодневница

(жеђ; небо)

 

ПРВО СУНЦЕ: SAGITARIUS 

 

Ох, како кратак дан, мајко!

 

Сунчев круг се окреће

као петља у бесконачности

не од љубави, од обавеза

и без невера жене

за коју ништа извесно није

ништа њено нити туђе

на екслипси постојања.

 

Дан расте и опада

у савршеном ритму

врши поправке смрти

а човек је већ збуњен и неупућен

у пантомими времена.

 

Краткодневница је иницијација

у надземним обичајима

у паганским култовима

огња и воде

у либиду и авантури.

 

Када посустаје

сунце се отказује

од свакодневног посла,од белосветског.

Од медвеђег сна. Од скепсе. 

Пред њим је ритуал равновесја

и случаја. Раскоша.Раскалашности.

 

Не поплакујем се;

само затварам очи

пред двојним животима

с печатом преране евакуације

пред белим ноћима паралелних љубави 

неузвраћених 

безпримерних.

 

***

 

ДУРГО СУНЦЕ: ЈУПИТЕР/ПЕРУН

 

-         врхунско –

 

Премного наслада и морà једна за другом

у овом житију о коме одбијам сведочити

значи – да признам да је завршило.

С’ идеализмом получовека

и хендикепом кентаура

развлачим Стрелу

као небо

као срце.

 

Не због понизности, из самољубља прилажем

једну реминесцентну сцену

у којој ћу се трајно препознати 

можда не само ја:

 

из мојих устију – песма на матерњем језику

излеће опсесивна чежња 

- неког скоро живог човека

а ја остајем усрaмљена

на истоме месту

али као да се враћам. 

 

Али боже, и враћам се! 

 

На сунчевој тромеђи искрсава

један човек, лав и осујећени бог.

Вир. Виролом. Ветроказ.

Вода, бездан, стопало, ипак.

Иконографија триграма је отпорна

пред сезонским прописима и идолима.

Између сунца и жене нема посредниика  

када се рађају. 

 

Колико ли лињања како бих изашла

из пламене кошуље у којој

су ме по први пут озрачили?

 

Откуда ова похота

па се тако шарениолико преламам

као пастрмка у мушким огледалима?

За кога ли ова двојна чежња

ово удвојено сунце

да се буде на небу

а остати човек?

 

***

 

ТРЕЋЕ СУНЦЕ: LEO 

 

-         rising sun –

 

 

Коме ли си  предеао локоте, оче?

Коме симболе?

Сети се:

 

Зла је клет Врховнога

а излазак је ноћни.

Странац ће искористити 

широкогрудост неба

ући ће кроз подзмене порте 

и отровом ће нас попрскати 

Scorpisu – Ophicus*.

Дуготрајна смрт.

 

Принеси курбан

противотров

живу реч дај нам.

Освети трон слободе

услиши страст Венере.

Нека нас грех греје.

Облизни јаму

између кажирпрста и палца 

тај свет-за-себе

ту невидљиву силу

љубав-због-љубави

ништа друго.

 

***

 

VIA LASCIVA 

1.

 

По навици у левом длану видим

зид на коме се одбијам.

Пс-с-с-с-т-тихо психо. Одблесак, огледало

-  узвикни речи.

Одблеснем се, значи враћам се

неко ствара трајни ехо

тројни појас Венере.

Стварност је  повраћај

шум од значења и линија:

 

на почетку беше линија

слика света.

 

2.

 

Упоређујем леви и десни

на једноме длану срце се окреће

на другом гледа

шта је ноћ, шта дан

не могу лагати.

 

Леви лови страсти

многоглаве и глагољиве жудње

десни је корисно, хитро

неусаглашавање између живота и судбе.

 

Нису сви занати изумрли

у овом поднебљу богато мајсторима –

логос, ерос, поезис.

 

3.

 

Моји дланови свуда стигну пре мене.

Заборави, кажем себи, у раскораку.

Вулкану. Карми. Соли.

Ко те тови, не гасне ти жеђ.

Не покажи прстом ка граду који те имао. Савршенство

греха не наруши.

Нећеш се поштедети од изобиља

знакова и емоција

нећеш никада мање волети:

 

Узроци се као инсекти множе.

 

4.

 

Удаљени дланови: и ум и разум

и бит и битка.

Две на јденог човека

на једном лицу.

Пресек је савршен:

 

Мера за крст и за љубав

закон о светлости

излаз из овога

света.

 

5.

 

Пред сумрак прсти се поткрену

као крв на пуној месечини

у дослуху с` мраком играју

Вешто као стидна-дрхтуља

Као око, нерв, као звучни талас

стрепим трпељиво

на Марсовој обали црвени траг

 

мењају ли боје симболику

предмети боје

људи – предмете?

 

На нимфама сени

на амору мòре

врше наоколо

судбу-наречје

блудне радње

ведра трагика

 

око мене сени

око мене мòре

наречја, пророци

- мени пороци.

 

***

 

ОБЕЛИСК

 

Обрежан, суочио си се са мајком

природом, морем, Марија млада

у заносу ужарено

као огледало сину одблесак

од искона саздан

 

у њему, близнак

пресликала се бесконачност

о, срце немоћи

ритма и смртности –

опсена

 

обелиск се вину

ка интимном спрату, у еону

од похоте за постојањем

са урођеном снагом и смислом

да буде

 

одлбесак ероса

мета – алхемија

дрхтуљаво писмо

између човека и космоса

муња управљена ка небеској материци

како би идеално одразила

недохватно

отелотворујући себе

све

оно што се не приповеда

а може да се види

голим оком

 

ствараоцу

Куросе[2].

 

***

ДИВЉА МИСАО

(жеђ: стврност)

 

„Ми мушкарци прво идемо у лов

затим по пећинама

– тајанствени изазов светлости –

цртамо одабране сцене лова

са стрелама и јеленима

копљима и бизонима.

 

Неки од нас сневају

необичне животиње

са гривама изокренутим око врата

са набреклим и за кас спреминим бедрима

као младе гиздаве девојке

са копитима за дуга копања

бића што режу и пењаве се

од милости што се топе

бића у стварности невиђена

неукороћена, у лов неповедена

рекао би и необуздана, неоседлана

неразждребљена

а не знам од куда ми навиру ове речи

непознате као и животиње

и бисторооки.

 

Можда сам и ја један од оних

који сликају по сновима

што одбијају да лове, значи да убијају

с полуотовореним устима стреле

како би напунили своја

и своје жене

 

плодове саможитне што убиру

и за нас се моле

да има улова више но што нам треба

(жене које другачије мисле

шаљу своје душе

срнама да буду штит

стрелама поука)

 

за дочек приносе

богате огњеве

бога греха нам ложе пре спавања

како би заборавили на врисак жртава

оштрији од оштрица у њима забијене

 

како би из ноћи у ноћ гинули

непоштеђени од језе лажне  смрти

завидећи онима што су вриснули

једном заувек!“

 

***

 

***

 

МИРИС КЛЕКЕ

Мом оцу

 

 

Сада не могу да кажем

да између мене и дана када сам

с оцем први пут брала клеке

постоји јасна дистанца

 

сада када миришем на клеку

више него на саму себе

 

када пролазе године у животу

као што никада неће проћи у успоменама

 

када је све на свој начин отсустно

и подне, и биља

и ја и он

 

када је све у мени заграђено

и сваки догађај има свој мирис

своју душу – ону

која се не пореди!

 

И од разлике се рано умире.

„Још увек не, ал ипак већ“ да.

не би било света, не би ни он био

да није био другачији

од свега другог, и од мог

Ја.

 

Од сада ће ми требати храброст

да одем без њега у пределе исте

да се сећам и кроз јасеник тражим

клеке

 

не оне што је он стварао за ме`

већ оне што ћу ја мирисати за њег`.

 

***

ЖЕЂ: СМРТ

 

 

Трагично се састоји у прилогу

који пружамо лично и свесно

ка несрећи, нашој и других

посебно радозналих

Господине

али

смрт има своју предхисторију

а може се посматрати и у развоју:

оглашава се рано у детињству

у лажниом утехама о смрти ближњих

у обећањима да су отусутни само привремено

и да ће се вратити

- тада реч враћање

почиње своја преобраћања –

у прикривањима, као од урока

на пожутелим портретима покојника

јер сећање је враћање

немо као сумрак:

 

затим се све чешће наслућује

у глувим ноћним сухомразицама као слана

(у порођењу са њима, снег је мекан и топао

Господине)

у забрани да се верује

у осећањима стида да се призна

маштање за њом и тајно заљуљубљивање

 

у зазору и распрашивању

о смислу живота

(најдужа чуђења угушена су баналним спрегама)

у све интимнијим знацима од сна

- тамо где унапред живимо, поново

можда и бесконачно

тамо где се време не мери просторним величинама

и где се, коначно, не дели

иако, морамо признати

навика да живимо подвојено нас збуњује;

 

сада једно-за-другим спремамо се да заспимо

да одаберемо спаваћу собу, кревет

да простремо нову постељину

само за једну, нашу употебу

купујемо спаваћице за те прилике

узнемиримо се од наглих отварања врата

кроз која прозрачи космос

 

све до неутољене глади за Њом.

 

О тој глади ја пишем ову песму

Господине

„измучена од сећања“

„напуштена као сви“.*

 

***

 

Метафизички немир

(жеђ: чежња)

 

Усхићује ме твој говор без аскезе

без паузе клесан као глинени глагослки натпис

обојен и обао, са густом унтурашњошћу

ритам мита и лира

на плоту и жудња

 

твоје лице од отустности изгребано

као зидине у древним светилиштима

од резова и црта

шифри и датума

 

као забрањена и жигосана књига

по којој се топила душа

и преливала свој акварел

не поновљајући чак ни један

покрет. Ништа.

 

Све је савршено прво и последње.

и ова ситна киша, овај крхки смисао

проћи ће. Остаће само твој

метафизички немир

огреботине, перо и време

на свескама и фрескама

продужени звон

речи

 

твој неспокој, и када сликаш

и када  ломиш!

 

***

СЕОБА ДУШЕ

 

 

Сама одабире ствари

у којима ће пребивати:

 

оловка и глина

писма и балкони

што нема

египатске мачке и

херабирјума

албума и огледала

глобус и реч

животињски појас

и млеч, пчеле

трепезе за народ

и за љубав...

 

И не ради ништа друго

већ се само полигамски усељава,

саблазнујуће, на више места

одједаред, у недоглед

 

палимпсест је, сећање

за блуди у жудње, чуђење.

Сликовито писмо страсти.

Заобљена глагољица мрака

 

зар не пролази све, али чежња

-         пејзаж који се до бесвести раслојава –

постоји. Не за утеху. За сласт, сушто

наплашћено ја-ти, јести.

Глагол сам у прастарој форми:

Бић-е.

 

***

Огњиште

(жеђ: реч)

 

ОГЊИШТЕ

 

Оно што је некада огњиште било

небо што је изгревало

сунце код куће залазило

реч од које нам се привиђало

најлепше

реч - лучевина

 

сада је кућа за кукање

кукавичја рупа!

 

Где су нам речи заборављене

пред којима смо се заустављали као пред могућношћу

поново наћи изгубљено

 

где су речи сочне као вења

речи што нас попрскају

нектаром и семеном по крилима и препонама

стидљиво и бесрамно

 

речи због којих

би склопили трепавице

и пребацили се слободно

у друго тело као у своје

у своје као у туђе

по архимедовим законима

 

са озраченим душама

како не би остали полуживи и сами вечни

 

јесмо ли се  и од језика  одрекли

добровољно, као од љубави

 

колико и да смо хтели

да будемо заједно

још

огањ – и – ништа

залудно!

 

***

 

СВЕТИ ТЕКСТ

 

 

Почетак је илуминација

светог-текста

приношење животиња и биљака

пред идејом и чином

 

почетак је преламање неба

у алхемјском огледалу писма

у црвеним и црним курзивима

у ономе што нас одликује од других

оно по чему памтимо садржај

- живот.

 

Не по стилу епохе

већ  по стилу излива, унтуршњих

рељефа геста - ероса

временски би се сместило

приближно између XIX и XX века

почетак наше узајамне

љубави;

грешке су допуштене

ако се грешкама сматра

оно што превазилази границе

ако уопште од живота можемо

да прогонимо чудесно, чаробно

магично. Ми, људи;

ми што нисмо држава

и нисмо крај

ничега.

 

***

 

 

ПЕСНИЧКА РЕЧ

 

- парабола -

 

Железничка станица Скопје.

децембарско вече 1984 године

местимично густа магла

смог и препорука да се не путује

сем у крајњој нужди.

Мајка ме пита

због чега се пише поезија?

Возови

са живим људима у чељустима

долазе и одлазе хистерично

као потиснута страст у меморији

-         тамо где нема догађаја

већ траума.

 

Нико никоме не даје одговоре

о ничем суштинском.

Поезија је можда начин, сами

да опстанемо у лавиринту

а да не нађемо излаз.

 

Они што су изашли, мајко

реч нису изговорили.

 

***

МИСАЛ МОЈОЈ МИСЛИ

 

Волим тихост писања

суочавање с` речју и мишљу

без посредства другог

човека.

 

Сама са глаголима и именкама

нисам ничији представник.

Чисто ја

долазим к` теби

како би ми пребацио

 

није ми довољно

да се усхићујењм

Треба ми нешто мање.

 

 

 

 

Предговор , избор и препев

Припремила Билјана Билјановска

 



[1]) др. Катица Ћулавкова, “Демон тумачења“, есеј Меморија једно гротесконог билсиког искушења (стр. 293-308)МАНУ, 2009, Скопје.

*) Астролошки Ophicus је Змијоносац или тринајсти зодијачки знак. Он је покретан па се покалапа са перидом Стрелца, а може и са Шкорпијом, односно Јарцем.

[2]) Κνος – на страогрчком значи Младић, дечко.

* ) Стихови Херберта Збигњевског, „Извештај из опседнутог града