ČETIRI OBRASCA PREOBRAŽAJNOSTI

 

 

 

 

  1. 1. Tipološka šema

 

Ovaj tekst se temelji na sledećim pretpostavkama: najpre da trebamo razlikovati određene vidove, podvidove i konkretne oblike metamorfoze (preobražavanja) od konstitutivnog substrata svih metamorfoza, shfaćen kao sistemska predisponiranost sveta za promene formi u kojima postoji, što ćemo nazvati metamorfmnost (preobražajnost); drugo, da su  u istoriji čovečanstva registorvane brojne različite metamorfoze ili prakse osušestvljenja metamorfnosti, a da ima samo četiri latentna i paradigmatična praobrasca metamorfnosti, i treće, da je moguće rekonstruistati ta četiri pra-obrasca.

 

 

 

Svaka tipologija, pa i ova, je funkcionalna, restriktivna i uslovljena. Njen cilj je da bude interpetativni instrumenat u konstituisanju jedne specijalizovane hermeneutike preobražaja i ritualnih promena. Naša tipologija (mit, mitska slika, jezik), identifikuje sledeća četiri obrasca preobražavanja: 1.obrazac pre-simboličkih, proto-mimetičkih preobražaja, 2. obrazac simboličkih, estetizovanih preobražaja, 3. obrazac imanentnih (dijaboličnih i teogoničnih) preobražaja, i 4. obrazac institucionalnih preobražaja (kazne, nasilja, osvetoljublja, kletve). Ova četiri obrasca su uzajmno uspostavljeni delovi jedne upotpunjavajuće i nadređene celosti. Kao tranzicijski marker kolektivne memorije, oni su antropološke konstante. Zbog toga su ova četiri obrasca preobražajnosti parabola o zakonitim konverzijama identiteta – kulturno-tradicionalnih, etničkih, etičkih, religijskih, rodovih, režimskih i ideoloških.

 

 

1.Obrazac neesetiziranih, mimetičkih i protosimboličkih preobražaja (jezički, mimetizam, obredna žrtvovanja, preobražavanja iz milosrđa, kletve, mitske slike, prirodni fenomeni) je najbliži fenomenu telesnih, fizičkih i materjalnih preobražaja koji se odvijaju najpre u prirodi a koji nisu predmet našeg interesovanja), zatim u kulturi. U njemu razlika između stvarnosti i umetnosti nije jasna, nisu sistematski razgraničene realne od simboličkih struktura i retorike.  Reč je o jednom socijalno frekventnom, sterotipizovanom, mimetičnom i neestetizovanom simbolizmu primitivnih, paganskih i politestičkih civilizacija. Nesimbolični preobražaji u prirodi se odvijaju ciklično ili stihijno, dok u socio-kulturnom životu postaju  tradicionalna etnokulturna obeležja. Neestetizovane metamorfoze su svojstvene za dva dijaloga, jezički i obredni, s tim što je jezički u starim civilizacijama integrisan sa likovnim.

1.1.Arhaični jezički mimetizam je praksa u kojoj se svet (predmet)  preobražava u simbol (znak), a kao simbol postaje slika sveta. Ovaj se proces odvija uvek kada se realnost utiskuje u kolektivnu memoriju. Jezik je hipresenzibilizovan u odnosu na preobražaje u prirodi i društvu, koji u  kolektivnoj svesti memorira u formi semantičkih figura i ideograma. Semantički preobražaj stvara jedna novi svet (novi smisao) preko preokreta u postojećem, posredstvom jedne forme jezičkog iluzionizma. Memorija je naddeterminisana sa različitim transofrmacija. Proto-simbolički znaci prividno konstitušu  naivnu, eshatološku mito-semiotiku (vizuelnu i narativnu prezentaciju Sfinge, Zemlje, Sunca, prvih mitskih slika), i biblio-semiotike (naracije o postanku, o potopu, o Admu i Evi, Avraamova žrtva, o Jovu i Kuli Vavilnoskoj).  Na početku oni su visoko mimetični/imitativni (ideografični, homeo-morfni), zatim se heremtizuju i preobražavaju u prave simbole. Arhaični, mimetični simbolizam, kao parabola preobražaja istorije u predanja (mit, legenda, metafora), najavljuje drugi obrazac metamorfoza, karakterističan za epohe razvijenog estetizma.

1.2.Arhaični obredi žrtvovanja ne poznaju suštinsku razliku između realnosti rituala i ritualnosti realnosti. U njima se deluje stvarno, bez korektiva, bez medijacija i bez substitucija žrtava. Oni ne poznaju igru simbolčkog preobražavanja, performativnih scenskih iluzija, uslovne vizualizacije. Kao posledica takovga koda, obredi, što su više realni, tim su više nasilni. Oni su prakse sirovih i surovih žrtvovanja. U njima u suštini odsustvuje smisao za simboličnu komunikaciju sa božanstvima i višim silama, ima nedostatka metafizičke vizije sveta. U njima ima viška nasilja koje intronizira praksu kolektivne katarze preko legalizacije nasilja. Primitivni paganski obredi lišeni simulakruma  svedoče o svetom nasilju (violence fondatrice)u svojstvu “kamena temeljca civilizacije” (Réné Girard, 2002, 478).

1.2.1.Ovde bi mogli da podvučemo jednu neobičnu varijantu arhetipske eutanazije koju ćemo identifikovati kao preobraženje iz milosrđa (po volji bogova, kasnije i moćnika). Ovaj model preobražavanja je prividno nešto ironičan: prividno, on nudi spas od fizičkih i duhovnih stigmi, odvajajući trajno subjekat od njegove prvobitne telesnosti i preobražavajući mu fizički identitet. Na taj način se stvara jedna hibridna egzistencijalna situacija: čovek niti umire, niti je živ. Čovek se pretvara u neku parahumanu formu (ptica, životinja, predmet). Ovaj oblik sugeriše da bogovi imaju moć da preobražavaju antropomorfne telesnosti u zoomorfne i time da šire prostore postojanja, da vladaju samim postojanjem, da budu Biće. Lepa  ilustracija za ovu formu je mit o Filomeli, Prokne i Tereju, koje bogovi pretvaraju u slavuja, lastavicu i pticu pupavac[1]. Ovde je simptomatičan podatak da je razlika između milosrđa i kazne jedva vidljiva. Jer bogovi, pretvaraju Filomelu u pticu iz milosrđa, a Prokne i Tereja s ciljem da ih kazne, čime u suštini revitaliziraju vrednosti milosrđa i kazne: kazna se doživljava kao milosrđe, samo što je retorika različita.

1.2.2.Preobraženja zbog kletvi su u suštini varijante preobražaja zbog kazni i osvetoljublja. Kletva je sepcifični oblik hibridnoga dijaloga preobražavanja koje inklinira ka obrascu nesimboličnih i ka obrascu kaznenih institucionalnih preobražaja. Oni ukidaju razlike između jezika i stvarnosti pa su zbog toga imanentni oblik magije. Kletva je inicijacija u zlo-delozlo-čin, zlo-tvorbu. Pretakanje reči u delo (preobraženje) je jedan od najmoćnijih obrazaca preobražavanja. Osobito su potresna preobraženja koja su posledice maternjih kletvi. Takva je primer sa baladom “Tri greha Koruna-armaije”, karakterističan za preobražavanje raspadanja, laganog umiranja, entropije i depresije (Penušliski, 1983,211-213).

 

2.Obrazac estetizovanog simbolizma (scenskog, pozorišnog, likovnog, književnog, filmskog preobražavanja). Ovaj obrazac obuhvata sve one konverzije koje su utemeljene na načelu estetskog konstruktivizma i koji uvažavaju  konvencije sceničnosti, iluzionizma, simulativnosti, fikcionalnosti, imaginativnosti i uslovnosti.  On se odnosi na sva preobraženja koja se odvijaju u okviru jednog estetizovanog prostora za gledanje, čitanje i slušanje (prostori pozorišta, knjige, filma, slike , fotografije). Ovde spadaju praktike estetizovanih rituala scensko-pozorišnih performanasa (simbolički obredi, karnevali, narodna pozorišta, Skomrahi, Saturnalije, scenske umetnosti). Za ovaj obrazac je već karakterističan smisao za simbolički i reducirani mimetizam, za fingiranje rituala žrtvovanja. On afirmiše simboličko pojomovanje žrtve i žrtvovanja i inicira praksu ritualnog performansa i iluzionizma. U ovom obrascu dolazi do diferencijacije realnog od simboličkog mišljenja, što podrazumeva izgrađenu svest o postojećim razlikama između stvarnosti i umetnosti. Više nikada neće biti jednoznačni dijalozi  simboličkog i nesimboličkog (realnog) žrtvovanja. Napravljen je revolucionarni epistemiološki rez u kodu ljudske civilizacije. Ovaj obrazac, primarno scenični, čuva ‘ritualni” performans, sve drugo simulira: igra se preboražajima, maskira, mistificira, šifrira, substituiše, falisfikuje (merkurovski, hermneutički). On sofisticira i estetizira jezičke, likovne, pozorišne i religijske pretstave. A u književnosti aktuelizira imanentne jezičke kapacitete o dvojnom govoru/znaku i estetizuje, do savršenstva, strategiju semantičkih metamorfoza (paranomazija, anagrama, metafora), pretvarajući određene retoričke figure u posebne diskurzivno-žanrovske identitete (groteska, alegorija, parabola). Obrasci estetizovanih preobražaja se susreću u svim etapama razvoja umetničkih medijuma kroz istoriju ljudskih civilizacija (karnevalske forme narodne kulture, savremeni scenski medijumi). Ova metamorfozna konstelacija fingiranja realnosti proizvodi iluzije identiteta, fiktivne konverzije i meta-forme identiteta, u skaldu sa vladajućim  estetskim, ideološkim i društvenim prioritetima. Ona već povlači razliku između izvođača preobražavanja i gledaoca, između scene i gledališta.

 

3.Obrazac imanentnih preboražaja identiteta (protejski obrazac dijaboličnih i teogoničnih konverzija). Ovaj obrazac konvertiranja telesnoga identite upućuje na enigmatična i magična preobražavanja što je u vezi sa polubožanstvima, božanstvima i demonima kojima je preobražavanje ontološka osobina (plutonska regeneracija i mistifikacija). On sugeriše, preko brojnih jezičkih, vizuelnih i umetničkih artefakata, da se preobražavanjem ne multiplicira samo identitet Zla, već i identitet Dobroga. Multiplikacija identiteta, njegovih olicetvorenja, je uvod u revitalizaciju dobrog i zlog. Jezički sinonim za igru imanentnih preobražaja je Protej (arhaična varijanta Posjedona). Odatle idiom preotejska preobraženja (energija  se ne gubi, ona se preobražava!). U hermetičkom smislu, bitno je da je Protej mitska figura koja ima moć beskonačne misteriozne prefiguracije identiteta. On se preobražava – u lava, zmiju, pantera i vepra, u tekuću vodu i listopadno drvo…(R.Grejvs, 1974,331-2). Protejski prototip sugeriše da preobražaj identiteta (istina, java, san) relativizira etičke i estetske vrednosti čovečanstva. Preobražaj, kao forma revitalizacije, svojstvena je svim civilizacijama i može se reći da je upisan u antropološki kod!

Preobražaji koji se odnose na etičke i estetičke vrednosti projektuju se na jezičke memorijske prakse (prirodno-jezičke i  umetničke). Uputuićemo na jedna primer u kome korespondiraju jezičke, etičke i estetske pretstave Zla. Svako od bojnih imena đavola odliskava neko njegovo svojstvo vezano sa nekom od njegovih metamorofza: satana, čopavi, nečastivi, karađoz, šejtan, ćoravi, lukavi, lucifer ili lačonosac, mefisto, zatim vampir, krvopija, talason, uglavnom u nekoj muškoj telesnosti. Multiplicirani  idnetitet đavola, projektovan u njegovom imenu, govori ne samo o metamorfnoj i nestalnoj suštini đavola, već i o recepciji te dijaboličke suštine u društvu, među ljudima, u umetnosti i u okviru različitih kulturnih, etičkih i religijskih kodova. Fenomenologija đavola je fenomenologija nadimka, preobraženog i trajnog imena (ime je jezička telesnost).

 

4.Obrazac institucionalnih kaznenih preobražavanja (porodična, kolektvina i državna nasilja izvršena u formi doživotnih kazni, uslovnih kazni, prevaspitavanja, iskušenja, osveta, kolektivnih anatema i vendeta). Ovde je reč o preobražajima koja su izvršeni pomoću nasilja povezanih za vladjuće formacije, zaokonskim i političkim kodeksima. Oni su svojstveni za svaku instancu moći, osobito za konzervativne, ekskluzivne i dogmatske režime, odnosno za totalitarne tipove, tiranije i autokratije. Autorkatske strukture odnosa se formiraju na svim društvenim nivoima: u porodici,  u braku, u zajednici, u državi,  u institucijama sitema (državno nasilje). Kazneni preobražaji su  preobražaji nasilja. Oni transformišu individue preko nasilja, a  u ime nekih viših etičkih, pa i metafizičkih ciljeva (sloboda, mir, čast, ideali). Pošto je u u uzanoj vezi sa institucijama vlasti, ovaj obrazac je povezan sa zakonskim regulativama i njihovim substitucijama (običajni zakoni, javno mišljenje, vendeta, džihad, genocid, holokaust, nasilne verske i etičke konverzije).

 

Ovakvim institucionalizovanim preobražajima označene su tragične situacije na relaciji pojdeniac - autoritet, kako na niovu porodičnih i međuporodičnih odnosa (incest, krvna osveta, nevera), tako i na nivou moćnih državnih i crkovnih isntitucija (inkvizicija, sadizam, deformacija idnetiteta). Kod ovog obrasca preobražavanja (moralno, fizički) preko kažnjavanja, prevaspitanje je ambivalentno. S jeden strane institucionalizovani kazneni sistem je začetak jedne humanije civilizacije (strogo kontrolisana kultura kažnjavanja zbog etičke, političke, verske i etničke konverzije), a s druge strane postaje pokriće za legalizaciju najsurovijih oblika mučenja samog čoveka (tortura, sadizam). Postoje nekoliko varijanti prometejskog obrasaca, koje ćemo mi povezati u nekoliko mitskih, literaturnih i istorijskih figura memorije:

4.1. Nemilosrdno i tratgično stradnje, koje je u vezi sa figurom Prometeja (stargorčka varijanta kažnjavanja preko prekomernog nasilja i osvetoljublja na progresivnom delu čovečanstva, nepokornih, zaštitnika naroda i odmetnika). Ovde imamo u vidu sistematske agresije i nad državama, narodima, masovna “preobražavanja” od tipa holokausta, geostrateških revizija granica, brisanje identiteta…;

4.2. Beskonačno, nepojmljivo stradanje kao posledica konfliktnih interesa, nepomirljivih shvatanja i nesavladljivih strasti povezanih za figure Sizifa i Tantala. Ovde spadaju sve forme legalizirane  i perfekcionirane torture i sadizam, nekada i sada (inkvizicija, specijalni metodi specijalizovanih službi);

4.3. Uslovna i vremenska kazna (prevaspitanje, resocijalizacija, iskušenje, mogućnost druge šanse), projektovana je na figuru Siljana Štrka[2], kao makedonska verzija prevaspitavanja. Siljan Štrk je parabola  simboličnih, zoomorfnih preobražaja čoveka, kroz ciklus  privremene vaspitane kazne (sa elementima iskušavanja, oproštaja, amenstije).

4.4. Samounakaženje, samokažnjavanje i samožrtvovanje u ime nekog ideala ili duhovne inicijacije (Bojana, Jan Palah), kada subjekat odlučuje da primeni mere autodeformacije, pa čak i samožrtvovanja (autodafé), s’ ciljem da se zadovolji određeni konfesionalni ili politički ideal. U makedonskoj narodnoj poeziji interesantan je primer inicijacijskiog preobražavanja sa ritualnim žrtvovanjem fizičke lepote (“Bojano, bela Bojano” B.Koneski, 1986, 187-8).

4.5. Maskiranje identita sa socijalnim/pragmatičnim razolzima. Ovde spadaju varijante metamorfnih simulacija, kada se vrše socijalne, verske i rodove mistifikacije i kamuflaže (polovog, verskog, etničkog) identiteta sa ciljem da se zaštiti porodica, otac, opstanak u zajednici. Ova forma preobražavanja obično ima pragmatične, egzistencijalne izgovore i predstavlja se kao nužno zlo.

Prevod sa makedonskog na

srpski jezik

Biljana Biljanovska

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Референцe:

Lévi-Strauss, Claude. 1958. La Structure des mythes. Anthropologie structurale. Paris: Plon, 227–255

Girard, René. 2002 [1990]. La violence et le sacré. Paris: Hachette.

Grejvs, Robert. 1974. Grčki mitovi, tom 1-2. Beograd: Nolit.

Конески, Блаже. 1986. Блажена гора зелена. Скопје: Македонска книга.

Kulavkova, Ката ed. 2007. Violence & Art. Interpretations Vol. 1. Skopje: MANU.

Ќулавкова, К. 2006. Херменевтика на идентитети. Скопје: Македонска ризница.

Пенушлиски, Кирил. 1983. Македонски народни балади. Скопје: Македонска книга.

Van Gennep, Arnold. 1960. [1909]. "The Rites of Passage". Chicago: University of Chicago Press.

 

 

 

Acad. Kata Ćulavkova (Macedonia)

Four models of transformation

 

Key words: transformability, conversion, linguistic mimetism, myth, ritual, sacrifice, Balkan, Macedonia, ritualistic, aesthetic, enigmatic and institutional transformations.

 

Transformation is a shared ground for humanity, and therefore it establishes itself as a dominant topic for cultural hermeneutics. This essay makes a typology of dominant models of transformation, through example of cultural and linguistic practices of the Macedonian and other Balkan peoples. There are four distinct patterns in the scheme: 1. the pattern of non-aesthetic transformations, carved in archaic linguistic signs and the rituals of holy sacrifice; 2. the pattern of aesthetic, symbolic transformations (scenic, theatrical, literary, filmic), whose semiotics is closely tied to artistic conventions; 3. the pattern of enigmatic, diabolic and divine transformations of half-gods, gods and the devil; and, 4. the pattern of institutionalized, violent, punishment and educational transformations, executed in the form of familial, collective and state-institutional measures.

 

 

 

 

 



[1]) Latinski naziv ove ptice je upupa epopos

[2]) Na makedonskom jeizku Štrk je ptica - Roda.