PJESNIČKE ISKRE

Dušica Golubović Nešovska je crnogorska makedonka koja već pet decenija živi
i radi u Makedoniji kao profesor filosofije, a otkako je bio ukinut ovaj predmet u
brojnim pedagoškim insitutcijama, predaje predmet građanskih prava i sloboda.
 
Sem svog profesorskog rada gde je zapamćena kao vrhunski pedagog, u poetskim
krugovima je poznata i kao pisac poezije, ali i kao pisac značajnih dela posvećenih
aktuelnijim filosofskim pitanjima i teorije književnosti. Pre godinu dana je bila
obljavljena njena zbirka stihova “Dali bi hodala po vazduhu” a nedavno je iz
štampe izašla njena poslednja knjga “Mikrokosmos- svet monada” , gde je
sećajući se Lajbnica i njegovih monada, u suštini raspravljala o onoj monadi koja
čini njen životni prostor i rad.
 
Njena poezija iz pomenute zbirke, čiji ćemo deo predstaviti pred njenom
domaćom, crnogorskom publikom, jednako kao sav njen rad, odiše dubokim
filosofskim razmišljanjima koja ne smemo zanemariti jer, zapravo, šta je ceo
život ako ne filosofsko raspravljanje o malim i velkim trenucima individualnog
i kolktivnog prebivanja među ljudima. Ali o tome prosudite sami, dok budete
gustirali ovaj kratki izbor Dušicinih “poetskih iskri” .
 
 
DA LI BI HODALA PO VAZDUHU
 
 
Nebo se prtvorilo u list
Pun snopova od reči,
čiste kao cvati.
Šiknu izvor
i odjeknu.
Dali bi po vazduhu hodala
tražeći vodu
iz najbližih mora,
sakrivenu pod srcima ptica.
 
Lutaju reči
i traže hranu u cveću,
a zašli su u prostore vazduha,
ne mogavši više da izađu iz njih.
Zavladale su misli nebom,
nebo u trubi stvara buru,
okean ih pretvara u prozor
što će otvoriti slepe duše,
da pristignu, da vazduh
otključaju rečima
i da ih dugo daruju odsustnosti.
 
 
ZAMORENO
 
 
Teška prostranstva
zamoreno teku
iz tamnih zidova
ucviljenih krava,
u vazduh dignutie.
 
PLOVIDBA
 
Oblaci su zemljom šetali
i tražili tebe.
Zalupali su na kapiju
tvoje kuće,
i kao Aždaje uplovile
tražeći svoja mora,
od istoga konca izatkana.
A ja svojom senkom pokrivam tamu
njihovih tela.
 
 
SAN
 
 
Pristigao mi je tvoj otac u san
kao munja iz obalka
što preseca drvo
i zvoni u vazduhu.
 
Došao je kao val iz mora
što udara po kamenju
i stvara svetlost
u ehu.
 
O, kako kamen cvate u
haosu
i traži sakrivene planine,
planine prave postelju
u vazduhu
i osvetljavaju zemlju.
 
Kao zrak rasprskava
oblak
a sen u glasu
ga podseća na tvoj duh,
traži horizonte
u nestalom srcu.
 
Ptica od jata beži
i strelom ga spušta,
oblak.
 
 
KORAK TI SE U
KAMEN PRETVORIO
 
 
Nisam te prepoznala.
ptice su se gasile
 
u našem domu.
Predao te je meni s’ odjecima,
Vetar si već među stenama.
 
Kada je proleće pristiglo,
pogled ti se umrtvio,
od neumornih pretraga
za mrtvima koje ne zaboravljamo.
 
Za mirom ti žudiš
od dalekih poljubaca
na zdrveljenim usnama.
 
Prepoznao si me
u gustoj magli
uspavane Afrodite u drvećima.
Hod ti se pretvorio u kamen,
koji te malo zasvetli, pa se zatim ugasi,
odjedared KRIK u tišini.
 
Nisam te prepoznala zbog tame,
jer je u tebi godinama odzvanjala.
 
Spustio se oblak
kao orlušina u doline.
U noći vetrovi
ostavili su dugi muk
iznad tvog okamenjenog tela.
 
 
Uvodnik, izbor i prevod
Biljana Biljanovska